On i ona. Bulevar Slomljenih snova. I nebo posuto oblačcima. Čekali Sunce... i ne sačekali ga.
Njegove ruke u njenoj kosi. Na njenom vratu, struku.. I tiha jeza što puzi uz leđa. I jedan osmeh, nezan.
Sanjalica i Dreamer.
A veče je bilo toplo. Čudno bajkovito. I škriputave ljuljaške u parku punom čeznje. I gomila ljudi tu negde oko njih. I ništa nije vazno. I ništa nije ruzno. A sve nestvarno i simbolično. I pregršt zelja što peku u grlu. I jedan mali pauk što plete svoje snove u očima boje jesenjeg lišća. I divna, topla dubina u očima boje jutarnjeg mora, uznemirenog ponekim šuštavim, penušavim talasom.
Terasa neka u srcu grada. Buđenje dana. I cvrkut ptica. Prsti vezani u čvor. I oseća kao da je čita preko toplih dlanova. I hladan nos na njegovom vratu. I brani se.. Od sebe, od njega.. Od zelje..
Pokreti. Bez glasa oni govore.
I sve rečeno. A sve su prećutali.
Na kraju večeri, prati je. Ona i dalje bezi od pogleda, od usana.
„Za mene, poljubac je početak veze. Pusti me još malo da ti budem prijateljica“, šapnula mu je. I plašila se da neće shvatiti.
„Simbolika je lepa“, poljubio je u čelo i otišao u dan.
Satima ranije, njena potreba da bude mila. Njeni repići i suknjica – kao da je odbegla iz bajke. I dokolenice crvene kao krv u skladu sa mekim, drhturavim usnama. Jedan zamagljen pogled kroz trepavice. Zeli. Plaši se. Nevinost u priči i njen status virtuelne prijateljice joj tako miluje noć. Kao da je zaštićena od zla koje preti negde iza ćoška. Jednom je rekla : „Treba mi neko...“, „...Da ti miluje oziljke?“, nadovezao se.. I to je tako ostalo urezano, zapečaćeno, istetovirano najpreciznijom iglom na svetu, tu negde u dubini njenog bića.. Rečenica koju je bespovratno vezala za njega – koja će ga pratiti od sad, pa zauvek.
Ohh.. Pa, on joj se dopada. Od prvog momenta njihovog poznanstva. Mozda zbog simpatičnog akcenta jednog vojvođanskog dečarca. Mozda zbog plavetnila njegovog pogleda. Ni sama ne zna. Nije ni vazno. Voli da priča sa njim. Kao da su im umovi pravljeni od istih delića. Počinju i nastavljaju se kao da nema zagrade, tačke, mozda samo poneki zarez.
A plakala mu je na ramenu zbog svoje propale veze. Tuzila je kao zalosna vrba nad potokom i pustila ga da je nasmeje, rastereti, posle beskonačno dugih, teških noći bez sna. Bio je on njen PRIJATELJ. I bio je ZAUZET.
Sada.. Ona je ta koja se uvalila u blato i iz njega mora da izađe da bi im se odnos promenio. Ako je on spreman da sačeka. Ne moze preko noći, iako bi zelela. Ali.. Njena potreba da nikoga ne povredi je jača od njene zelje.
Da. Ima toliko nerazjašnjenih situacija, pitanja i emocija. Od njega. Od nje.
Ona još traga za rešenjima svoje duše. Ne zeli da manipuliše. Ne zeli da se igra. Sa sobom, sa njim. Neće kvarno. Neće bezlično. Mora da bude jasno. I čisto.
On sveze povređen. Mozda stoga okrenut njoj. Naprosto zato što je tu. Ili naprosto zato što je Ona. Ko će to znati. Zato je bolje pustiti stvari da se slegnu.
Polako... Toliko ima lepote u iščekivanju. Tremi. Novinama koje se otkriju sa svakim uzdahom u zoru. I dodir je tako lep dok ga potajno zele. Dok mu se nadaju.
Hey, pa ona je samo Charlie The Noone, a on – njen Stranger. Ako se potrude, njihova priča moze biti lepa.
